Još jedno spašavanje života

Dica znaju biti okrutna. I sam sam znao takav biti, pisao sam o tome Kako sam potezao mačke za rep i Kako sam pomislio da mogu pojesti mačku. Bio sam takav jer nisam shvaćao da činim nešto što je loše. Ali nikada nisam činio nešto za što znam da je loše. Kao što su tili učiniti glavni akteri ove priče. Tako npr. Nisam htio pustiti da mačka ugine pred mnom.

Vraćali smo se iz škole i došli do, u ranijim pričama spomenute rijeke, i tu negdi prije tog mosta smo srili jednog mačića koji je zapomagao. Jadničak je na neki način ostao napušten i bespomoćan. Dakle, ja i još nekoliko dječaka smo se zajedno vraćali iz škole, srevši tog mačića povela se rasprava oko toga što učiniti s njim. Ne sićam se točno kako je rasprava tekla ali znam da je većina zaključila da će ga baciti sa mosta u rijeku. Ni tada, a ni danas, mi nije bilo jasno zašto sam u tom trenutku samo ja mislio da je to neprihvatljivo i monstruozno. Mislim da sam tada bio možda drugi razred. Tu negdi.

Ako se dobro sićam, ali ne držite me za riječ, na početku smo raspravljali jel ga itko želi ponit sebi doma. Nitko nije tio, pa ni ja jer sam znao da bi moji galamili. I razumljivo je zašto bi galamali, jer kad ne bi galamili ja bih donio doma svaku mačku koju vidim vani. Uglavnom, čini mi se da su ga odličil ibaciti u rijeku zato jer ga nitko ne želi ponit doma.

U tom trenutku me je postalo baš briga za to oće li neko galamiti, nisam mogao dopustiti da netko na tako svirep način ubije malog mačića. Javio sam se da ću ga ja ipak ponit, uzeo sam ga, stavio u torbu i donio doma. Moji sun a početku reagirali sa negodovanjem ali kad sam im ispričao koja bi bila sudbina mačića da ga nisam donio, prestali su se buniti. Shvatili su da sam donio ispravnu odluku.

Ne sićam se što se poslije dogodilo s tim mačićem. Imam neka sjećanja u magli, ali previše sam nesiguran u njih da bih sada pisao nešto o tome.




0 views
  • Facebook
  • Instagram